Снохачење

Снохачење, као заоставштина обичаја Јужних Словена, је постојало за време турске феудалне управе све до 1878. године односно до 1912. године када се је Отоманско царство коначно повукло са Балкана. Снохачење или снохачество је забрањен сексуални однос између свекра односно патер фамилијаса и снаје, који се јавља због секусалне незрелости или одсутности сина.[6][18]

Обичај је био распрострањен, како у селима низинске регије - Поморавља, тако и у брдовитим пределима, где је било развијено печалберство. У Поморављу, обичај се је утемељио женидбом малолетног дечака, још увек неспособног за сексуалне односе, са одраслом девојком. У брдовитим печалберским регијама, одсутност мушкараца печалбара, доводила је до појаве снохачења. Снохачење се у врањском подручју обичавало у старини, с колена на колено. И нико снохачење није сматрао за увреду или грех, па чак ни касније када синови одрасту, јер се је обичај обнављао и примењивао код нових генерација.[6][18]

Оно је нашло места и у једном делу романа „Нечиста крв“ Борисава Станковића. Прича се како је у прделу Пчиње познати чифчија деда Веља са свим својим снахама снохачио. Међу тим становништвом дешавало се „силно рађање деце,“ мада су мужеви већег дела времена проводила у печалби. Станковић даље пише: „Сви из једнога села као да су од једног оца, матере, једне куће, а не из читавог краја.“[19][18]